~Kako vole zene a kako muskarci...

U cemu je sustinska razlika izmedju muske i zenske ljubavi? Na koji nacin vole zene,a na koji muskarci? Cini se da muskarci zele apsolutno da poseduju nase telo,mi,pak hocemo potpuni posed nad njihovom dusom.Prastara prica o dusi i telu.Tu, na materijalno-duhovnom nivou pocinju razlike i nesporazumi. Pocinje i vecni ljubavni rat izmedju polova,zato sto se svaki rat vodi sa idejom i ciljem da nesto treba zaposesti,imati,raspolagati,pokoriti…..


Ona misli: “Zelela bih da On sve svoje vreme i misli posveti iskljucivo meni,uvek i zauvek,da mi se divi,da me obozava,a ja cu,kao ohola carica,dopustati da me tako voli samo kad se meni prohte. Po mom dnevnom hormonskom kalendaru.Jednog dana na primer od 12 do 14 sati,I mozda izmedju 23:15 I 23:25h!


On misli: “ Zeleo bih da ona celo svoje telo,sve svoje vreme posveti iskljucivo meni,uvek i zauvek,da mi se divi,da me obozava,da mi kuva,da me tesi da me razume,pruzi mi oslonac….(O ostalom muskarci ne razmishljaju,pa je glupo da navodim ono o cemu mi razmishljamo da oni mozda razmishljaju a zapravo ne razmishljaju!)


Ovako izgledaju tajne projekcije nasih baznih ljubavnih misli koje gotovo nikada ne izgovaramo jedni drugima,a Boga mi,retko ih kazemo I sebi u sebi.Zasto ih ne izgovaramo?Pa,zato sto u njima lezi teznja za sopstvenim gospodarenjem I tudjim ropstvom,a to nekako ne lici na ljubav koja bi trebalo da podrazumeva
toleranciju,uzajamnost,prozimanje,ravnopravnost,najlepsa osecanja….i jos ceo niz tako bajnih,uzvisenih stvari. Ne moramo,zapravo,zagledati samo musko-zenske odnose.Dete ocekuje da budete njegov rob,vi ocekujete da dete bude vas rob,a onda vremenom pristajete da vam bude gospodar.Zato vas jedino kucici vole onako kako treba-ropski I bezuslovno!
Ma,da se ne lazemo cekujemo da nas klima,priroda,planeta I Bog vole bez zadrske,onako kako mi zamishljamo da treba,s` minimalno davanja I maksimalno uzimanja. Da li je normalan sebicluk u ljubavi? Mislim da u ovoj fazi humanoidne evolucije-jeste!
Svakog dana se iskreno trudim da budem bolja,da uzrastem I prerastem sebe,pa,ipak kad je rec o ljubavi sebicna sam i tacka.Zelim je celu za sebe I patim ako nije tako. Iako je ima puno,ljubavi opet nikad dovoljno. I kao za baksuz nikad dovoljno bas od onog do kojeg nam je najvise stalo.Tesim se,ipak,da je ravnodusnost gora od sebicnosti.Zamislite situaciju u kojoj posle ogromnih napora dizete ruke od svoje ljubavi,priznajete poraz,pa nadalje tiho govorite o umrloj ljubavi,zatvorenoj vezi,sahranjenom braku. Svako na svom brdascetu sa udolinom izmedju,preko koje nema mosta.Bolje da taj most,makar I vecno,bude pod rekonstrukcijom nego da ga uopste nema.(Da se razumemo,istinski mrtve ljubavi ne treba ozivljavati,njima nikakva reanimacija ne pomaze,one su dobrodosla kolateralna steta u nasim zivotima utoliko sto ih ne treba smatrati nesrecom nego lestvicom vise u zivotnom iskustvu.)
Zdrava ljubav se neprestano klacka izmedju nesaglasja u zenskoj u muskoj osecajnosti.Mi bismo da uzmemo njihovu dusu skroz,neka nam budu emotivni I finansijski oslonac,ali neka se ne bave nicim drugim do nama.Oni bi I nase telo i nasu dusu u nase vreme smatrajuci da im to pripada po nekom prirodnom pravu muskosti. Mislim da u ovom uzajamno musko-zenskom ljubavnom sebicluku ipak gore prolaze zene,zato sto one i svoje realno I svoje misaono vreme posvecuju muskarcima…




(Jasmina Mihajlovic:
“Ljubav sa recnikom
nepoznatog”)