-Sta je Kultura?-

Kultura se odnosi na celokupno društveno nasleđe neke grupe
ljudi, to jest na naučene obrasce mišljenja, osećanja i delovanja neke
grupe, zajednice ili društva, kao i na izraze tih obrazaca u
materijalnim objektima. Reč kultura dolazi iz latinskog colere,
što je značilo: nastanjivati, uzgajati, štititi, poštovati. Za kulturu
postoje i druge definicije koje odražavaju razne teorije za razumevanje
i kriterijumi za vrednovanje ljudske delatnosti. Antropolozi kulturu
smatraju definirajućim obeležjem roda Homo.
Definisanje kulture


Mnogi ljudi danas koriste shvatanje "kulture" koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka.
To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih
društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono
izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprostavlja oboje „prirodi“.
Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su
i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari
zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije
kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan
označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na
primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati
da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.
Ljudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste u
množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim
vlastitim vrednostima i logikom,
nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe
mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje
shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite kulture". Ljudi s
nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima", pa posmatrači često
kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".
Neke socijalne kritike od 18. veka
pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali
naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni
razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na
račun toga, narodna muzika
ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života,
dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu
sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim
neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko
raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.
Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno
shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su
neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu
sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit
način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju "visoku" kulturu elite
s "popularnom" ili pop kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao subkulture.

Kultura kao "svetski pojam"


Tokom romantizma u Nemačkoj su naučnici, posebno oni zaokupljeni nacionalizmom (težnja za ujedinjenjem Nemačke i borba potlačenih naroda u Austro-ugarskoj Monarhiji),
razvili obuhvatniji pojam kulture kao "svetski gledane". Taj način
razmišljanja, različit i neusporediv pogled na svet, obeležje je svake
etničke grupe. Iako obuhvatnije od ranijih gledišta, taj pristup još
uvek je dopuštao razlike među "civilizovanim" i "primitivnim" ili
"plemenskim" kulturama.
Do kasnih godina 19. veka antropolozi su prihvatili i prilagodili termin kultura na širu definiciju koju su mogli primeniti na široku raznolikost društava. Oprezni prema teoriji evolucije,
pretpostavili su da su se sva ljudska bića razvila jednako i da
činjenica da svi ljudi imaju kulturu mora proizilaziti na neki način iz
čovekove evolucije. Oni su takođe iskazali nesklonost upotrebe biološke
evolucije za objašnjavanje razlika između specifičnih kultura --
pristup koji je ujedno bio i legitimni oblik rasizma.
Oni su verovali da će biološka evolucija proizvesti najobuhvatniji
pojam kulture, shvatanje koje su antropolozi mogli primeniti jednako na
društva s pismom i bez njega ili na nomadska i na sedentarna društva.
Dokazivali su da su kroz smer svoje evolucije ljudska bića razvila
univerzalnu ljudsku sposobnost za određivanje iskustava, te za
kodiranje i komuniciranje njima putem simbola.
Kada su ti sistemi simbola bili naučeni ljudi su se počeli razvijati
nezavisno o biološkoj evoluciji (drugim rečima, jedno ljudsko biće može
se naučiti verovanju, vrednostima ili načinu stvaranja nečega, iako dva
čoveka nisu biološki u srodstvu). Stariji argumenti o prirodi protiv odgoja osporavaju da je ta sposobnost za simboličko razmišljanje i socijalno učenje proizvod ljudske evolucije.
Ljudi koji žive odvojeni jedan od drugoga razvijaju jedinstvene
kulture, ali elementi različitih kultura mogu se lako širiti iz jedne
grupe ljudi na drugu. Kultura je dinamična i može biti naučena,
stvarajući je potencijalno brzim oblikom adaptacije
na promenu fizičkih uslova. Antropolozi gledaju kulturu ne samo kao
proizvod biološke evolucije nego kao njen dodatak, kao glavna sredstva
ljudske prilagodbe na svet.
To gledanje kulture kao sistema simbola s prilagođenim funkcijama
koji je različit od mesta do mesta, vodilo je antropologe da shvataju
različite kulture kao definisane različitim obrascima. Te obrasce čine
dugotrajan, proizvoljan i dogovoren skup značenja koji su uzeli
konkretan oblik u mitovima i ritualima, oruđu, dizajniranju stambenog prostora i planiranju naselja. Antropolozi stoga razlikuju materijalnu kulturu od simboličke (nematerijalne, duhovne) kulture,
ne samo jer svaka odražava različite vrste ljudske delatnosti, nego
takođe jer sačinjavaju različite vrste podataka koji traže različite
metodologije.
Takvo gledište kulture postalo je dominantnim između Prvog i Drugog svetskog rata,
a uključivalo je da je svaka kultura vezana i mora biti shvaćena kao
celina, na svojim vlastitim terminima. Rezultat toga bilo je stvaranje kulturnog relativizma,
tj. promatranja neke kulture sa stajališta te kulture. Takav pristup
kulturi ne pita je li neka značajka moralna ili ne, nego kakvu ulogu
ima u životu toga društva.
Uprkos tome, shvatanje da je kultura kodirana simbolima i stoga može
biti naučena s jedne osobe na drugu određuje da se kultura, iako
ograničena, menja. Kulturna promena može biti rezultat otkrića i izuma,
ali takođe može biti rezultat dodira između dveju kultura. Pod
miroljubivim uslovima dodir između dveju kultura može voditi ljude da
"posude" (zapravo, nauče) jedni od drugih (difuzija (antropologija) ili transkulturacija).
Pod uslovima nasilja i političke nejednakosti, ljudi jednoga društva
ipak mogu "ukrasti" kulturne tvorevine od drugih, ili nametnuti
kulturne tvorevine drugima (akulturacija). Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje kako, kada i zašto ljudi prihvaćaju nove ideje.
Sva ljudska društva bila su upletena u procese difuzije,
transkulturacije i akulturacije, te malo antropologa danas vide kulturu
kao ograničenu. Ti antropolozi pokazuju da umesto razumevanja kulturnih
tvorevina u terminima njene vlastite kulture, mora biti shvaćeno u
terminima šire istorije uključujući i dodire i odnose s drugim
kulturama.
Pored gore spomenutih procesa još od Kolumba svet je bio na širokoj osnovi obeležen migracijama, uključujući kolonijalnu ekspanziju i prisilnu migraciju kroz ropstvo.
Rezultat toga su mnoga kulturno heterogena društva. Neki antropolozi su
dokazivali da su heterogena društva ipak ograničena nekakvim
jedinstvenim kulturnim sistemom i da heterogeni elementi se bolje
shvataju posmatrajući ih kao subkulture.
Drugi su dokazivali da ne postoji jedinstveni ili koordinirajući
kulturni sistem i da se heterogeni elementi moraju shvatiti zajedno u
obliku multikulturalnog društva. Multikulturalizam se podudarao s preporodom političkog identiteta koji uključuje zahteve za prepoznavanjem kulturnih jedinstvenosti socijalnih podgrupa.
Sociobiolozi dokazivali su da se mnogi aspekti kulture mogu najbolje shvatiti kroz koncepciju mema koje je prvi uveo Ričard Davkins u svojoj knjizi The Selfish Gene iz 1976. godine. Ideja govori o postojanju jedinica kulture ili memima koji su jako sličili genima u biologiji evolucije. Iako je to stajalište zadobilo neku popularnu vrednost, antropolozi ga odbacuju.

Komponente kulture


Drugi uobičajen način razumevanja kulture je posmatranje kulture koju čine njene komponente: simboli, jezik, vrednosti, norme, i rituali.
Vrednosti su apstraktne ideje o tome što je dobro, ispravno i
poželjno. One su osnova za društvene norme. Norme su, dakle, društvena
pravila ili upute što određuju prikladno ponašanje u određenim
situacijama. Dele se prema oštrini sankcija koje izaziva njihovo kršenje, a provodi ih društvo.
Tako najblaže sankcije izaziva kršenje narodnih normi (nerukovanje
prilikom pozdravljanja, nepokrivanje usta prilikom zevanja itd.), dok
kršenje običaja normi i zakona izaziva najveće sankcije.
Pravilo je da se arheolozi fokusiraju na materijalnu kulturu, a kulturni antropolozi
na simboličku kulturu, iako na kraju obe grupe zadržavaju zanimanje za
odnose između tih dveju dimenzija. Nadalje, antropolozi shvataju
"kulturu" za označavanje ne samo potrošnja dobara,
nego na opšte procese koji proizvode takva dobra i daje im značenje, na
socijalne odnose i postupak u kojima
Kultura kao obrazac proizvoda i delatnosti


U ranim godinama 20. veka antropolozi
su shvatali kulturu ne za označavanje skupa posebnih proizvoda i
delatnosti (bilo materijalnih bilo simboličkih) nego radije za
podcrtavanje obrazaca
istih. Nadalje, oni su pretpostavili da su takvi obrasci imali jasne
granice (stoga neki ljudi mešaju "kulturu" s društvom koje ima posebnu
kulturu).
U slučaju manjih društava u kojima se ljudi jedva razvrstavaju u kategorije dobi, spola,
kućanstva i etničkog porekla, antropolozi su verovali da ljudi
više-manje dele isti skup vrednosti i konvencija. U slučaju većih
društava u kojima ljudi prolaze daljne kategorizacije po regiji, rasi, etnicitetu i klasi,
antropolozi su počeli verovati da su članovi istog društva često imali
visoko kontrastne vrednosti i konvencije. Oni su zato koristili termin subkulture
za označavanje kulturnih delova većih društava. Dok subkulture
odražavaju položaj segmenta društva nasuprot drugim segmentima i
društva u celini, oni često otkrivaju procese dominacije i otpora.

Kulturna promena


Kulture su jednako predodređene za promenu kao i za otpor prema
njoj. Otpor može doći iz navike, religije, te integracije i
međunezavisnosti o kulturnim značajkama. Na primjer, muškarci i žene
imaju komplementarne uloge u mnogim kulturama. Jedan spol može želeti
promenu koja će uticati na drugi, kao što se dogodilo u zapadnim
kulturama u drugoj polovini 20. veka.
Kulturološka promena može biti uzrokovana okolinom, inovacijama i
drugim unutrašnjim uticajima, te dodirivanjem s drugim kulturama. Na
primer, kraj zadnjeg ledenog doba doveo je do otkrića poljoprivrede.
Neka otkrića koja su uticala na zapadnu kulturu u 20. veku uključivali su pilulu za kontrolu rađanja, televiziju i internet.
Pilula je pomogla porodicama da imaju mnogo novaca i ženama da imaju
veću slobodu. Televizija nije samo donela slične vizuelne programe u
mnoge domove, nego je takođe uticala kako i kada će članovi porodice
biti u međusobnoj interakciji.
Dodir između kultura može rezultovati difuzijom, ili na široj osnovi, akulturacijom.
Difuzija
je proces u kojem se nove ideje, ponašanja, tehnologije i verovanja
prenose s osobe na osobu, s grupe na grupu ili s društva na društvo. Hamburgeri, kada su uveženi u Kinu iz SAD-a činili su se egzotičnima. "Difuzija poticaja" odnosi se na element jedne kulture koji vodi inovaciji u drugoj kulturi. Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje zašto i kada ljudi prihvataju nove ideje, postupke i proizvode.
Kada neka grupa u dodiru s drugom gubi svoje izvorne kulturne
značajke i preuzima tuđe, govorimo o alkuturaciji. Ona se najviše
odvijala prilikom procesa kolonizacije naročito među domorodačkim plemenima, npr. Indijanci i Aboridžini.
Srodni procesi su asimilacija i transkulturacija, tj. prihvaćanje drugačije kulture od pojedinca.

Kulturna istraživanja


Kulturna istraživanja su se razvila u kasnim godinama 20. veka delom kroz ponovno uvođenje marksističkog mišljenja u sociologiju i delom kroz artikulaciju sociologije i ostalih akademskih disciplina kao što je književna kritika. To se ponajprije dogodilo zato da se usredotoči na analize subkultura u kapitalističkim
društvima. Sledeći neantropološku tradiciju, kulturna se istraživanja
opštenito usredotočuju na proučavanje potrošnje dobara (kao što su moda, umetnost i književnost).
Zbog razlikovanje "visoke" i "niske" kulture tokom 18. i 19. veka koje
se činilo neodgovarajućim za pripisivanje masovnoj proizvodnji i
masovnoj tržišnoj potrošnji dobara koje kulturna istraživanja
analiziraju, ti naučnici radije koriste termin "popularna kultura".
Danas su se neki antropolozi pridružili projektu kulturnih istraživanja.
Većina ipak odbacuje pojam kulture kao ograničene, i shodno tome
odbacuju pojam subkulture. Umesto toga oni vide kulturu kao složenu
mrežu promenjivih obrazaca koji povezuju ljude u različitim situacijama
i društvene formacije različitih osnova. Prema tome gledištu bilo koja
grupa može izgraditi svoj vlastiti kulturni identitet